© Copyright  Centar za elektronske medije i komunikacije

ZAŠTO SU SRPSKI ELEKTRONSKI MEDIJI U PERMANENTNOJ KAMPANJI

(ono što se od brojki ne vidi)



Šta smo radili?


Centar za elektronske medije i komunikacije (CEM) je tokom ovih izbora radio ono što je trebalo da radi Regulatorno telo za elektronske medije (REM) – nadzirao je nacionalne televizije nad kojima REM ima ovlašćenja. Zbog toga kablovski programi  ili programi registrovani u drugim državama  nisu uzeti u obzir. Primera radi, N1 je kablovska televizija koja nije u ingerenciji REM-a (sedište je u Luksemburgu). TV Palma iz Jagodine je regionalna televizija. Obe su imale informativni program, ali njihov rang i status ne može se porediti sa sertifikovanim nacionalnim emiterima. Brkanje podataka o televizijama različite namene ili zone pokrivenosti neminovno „kvari“ izvorne podatke i izvor je mogućih pogrešaka.


Koji su osnovni zaključci istraživanja?


Sve nacionalne televizije su tokom izborne kampanje masovno, masivno i u kontinuitetu kršile Zakon. Tom prilikom služile su se različitim „prljavim trikovima“. Osim mešanja i nerazdvajanja uloga kandidata i odgovarajućih konteksta, tu su još i: a) manipulisanje programskom šemom; b) izumi poput: „drugi o kandidatu““ i „iz drugih izvora“ gde se uloga (pozitivnog ili negativnog) propagatora prepušta „spoljnim saradnicima“ (od anonimnih „novinara“ do bivših visokih funkcionera stranih vlada); c) unakrsno „presipanje“ i „tempiranje“ sadržaja  dve televizije (B 92 i Prva, obe, pod još javno nerazjašnjenim uslovima, u vlasništvu grčke kompanije); d) „repriziranje“ već emitovanog ili rečenog unutar jedne emisije (Pink, Prva); d) „kontekstualni transfer“ (pozitivni ili negativni) – od otvaranja ženskih fabrika do „otvaranja“ kriminalnih afera.


Sve televizije su posegle za providnom varkom „ravnomerne zastupljenosti kandidata“ unutar tzv. „predizbornih blokova“. Zakon o elektronskim medijima ništa ne govori o posebnim programskim blokovima već samo zahteva „ravnopravnu zastupljenost (kandidata) bez diskriminacije“. Ova norma odnosi se na celinu programa, ne na pojedinačne emisije, a pogotovu ne na  delove („predizborne blokove“) unutar pojedinačnih informativnih emisija. Na varku „ravnopravne zastupljenosti u predizbornom programu“ naseo je i deo upućene javnosti, pa je posebno „merio“ ove blokove, iako za takva merenja ne postoji nikakav analitički (programski) razlog ili zakonski razlog. „Ravnomerna zastupljenost“ unutar izdvojenih predizbornih blokova sama po sebi ništa ne govori o ponašanju televizije. Ova „ravnomerna zastupljenost“ izaziva „efekat Šećeroski“ i zasićenost („svi su oni isti“), poznat još iz prvih postsocijalističkih predsedničkih izbora. Dosadna „ravnopravnost kandidata“ unutar izdvojenih predizbornih blokova obično je pokriće za grube prekršaje u drugim delovima programa – zloupotrebu redovnog informativnog programa („opštih vesti“ na svim televizijama) i zabavno-rekreativnog programa (npr. „Ćirilica“ na TV Happy.)  


Sve privatne televizije kršile su Zakon do mere koja zahteva preispitivanje dozvole za rad. (Nije tačno da REM nema mehanizme za delovanje. Mehanizam je sasvim jasan – interna opomena, javno upozorenje, isključenje emisije tj. „sadržaja“ na određeno vreme, i, konačno, oduzimanje dozvole za rad). RTS se uopšte nije ponašao kao „javni servis“, što povlači odgovornost direktora i Upravnog odbora.


Zašto je stanje takvo kakvo jeste? I zašto se (u skorije vreme) neće promeniti?


Kvantitativno neravnomerna zastupljenost predsedničkih kandidata nije ni jedini ni najveći problem ponašanja elektronskih medija u nacionalnoj jurisdikciji (na nacionalnom nivou, među televizijama to su: RTS, TV HAPPY, Prva, B 92 i Pink).


Nacionalna regulativa u oblasti elektronskih medija koja se odnosi na izbore (poslednje izmene 2014. god) nedorečena je i prepuštena je fiktivnim idealima umotanim u „evropejsku“ frazeologiju (“najviši evropski standardi” i sl.) koji nisu pretočeni u konkretne pravne norme. Pogubni rezultat toga jeste ono što je sad na delu:

- Omogućeno je formiranje faktičkih monopola (zakonskim dopuštanjem da isti vlasnik „poseduje“ dve nacionalne televizije i dopuštanje kablovskim distributerima da kreiraju sopstvene programe).

- Nema poboljšanja kvaliteta programa – naprotiv. Štaviše, Zakonom o elektronskim medijima vodećem kablovskom distributeru omogućeno je emitovanje sopstvenih programa (preko „povezanih lica“). Istim Zakonom legalizovana je po svemu sudeći protivpravna kupovina većinskog kapitala Prve TV i B 92. Naime, po starom Zakonu o radiodifuziji kablovskim distributerima je bilo zabranjeno osnivanje sopstvenih programa, a odredbe o „nedozvoljenoj medijskoj koncentraciji“ striktno su zabranjivale situaciju većinske kontrole dve formalno odvojene televizije. (Postoje naznake da su vlasnici televizija Prva i B 92 tokom ove izborne kampanje „trgovali vremenom“ i „štelovali programsku šemu“ svoja dva TV kanala - pitanje je da li je uopšte reč o različitim programima - kako bi stvorili privid ravnopravnosti.)

- Izjave tipa „sve to ionako imate na internetu“ ili „mi imamo najbolje zakone“, kako je to nedavno rekao bivši državni sekretar za medije, a odmah potom i u sličnom tonu, i premijer/izabrani predsednik) ukazuju na postojanje opasnog javnog nerazumevanja uloge elektronskih medija, a samim tim i uloge Regulatora. Tome doprinose i zbunjujuće izjave prema kojima REM navodno „ne treba dodatno opterećivati izborima“ jer „ovo telo nema posebnu ulogu u izbornom procesu“.(Čedomir Jovanović). Obaveza nadzora je opšta i kontinuirana, Zakon propisuje obavezu nediskriminatornog ponašanja u vreme trajanja predizborne kampanje (član 47,  stav 1, tačka 5 Zakona o elektronskim medijima). Štaviše, REM ima čak i poseban Pravilnik o ponašanju pružalaca medijskih usluga tokom predizborne kampanje. Regulativa svakako može biti bolja, ali potpuni izostanak nadzora nema baš nikakvog ni zakonskog ni činjenički prihvatljivog opravdanja.

- Najzad: za razliku od „internet portala“, elektronski mediji i dalje moraju da imaju dozvolu za rad. Poređenje uticaja važnih elektronskih medija i nepreglednih sadržaja na internetu vređa i elementarnu logiku: od Gutenberga na ovamo svi su mogli da štampaju i novine i knjige „relativno lako“, pa to nikako ne znači da su New York Times i Informer – isto. Konačno, razlika između informativnog „sadržaja“ i „đubreta“ za elektronske medije mora da postoji. To naročito važi za televizije za koje je potrebna dozvola koja se dobija na javnom konkursu. Mediji mogu da se „sele“ na internet, ali emisije nacionalnih televizija ne smeju da liče na internet forume.


Zaključak


Dokle god zakonska regulativa ne bude izmenjena na primeren način: bez ideoloških magli i fraza, a da norme sadrže precizne i lako primenljive sankcije, elektronski mediji u Srbiji će funkcionisati kao i sada: otvoreno, ponekad i bezočno pristrasno, navijački i najzad – neprofesionalno. Istini za volju, oni to ne čine jer ne znaju ili naprosto neće (mada ni to nije redak slučaj), već pre svega zato što imaju jasan interes da se tako ponašaju, a da pri tom za to nikom ništa ne odgovaraju.


Utoliko je moguće zaključiti da se na paradoksalan način mediji u Srbiji ponašaju sasvim racionalno, naravno: za svoj račun i interes svojih vlasnika.


Mit slobodnog tržišta sa minimumom pravila ili čak (faktički) bez ikakve regulacije i sankcija, proizveo je ono što je sada na delu: postupno stvaranje monopola i fingiranje kontrole. „Medijske zakone“ („najbolje evropske“) pisale su lobističke grupe kojima u interesu nije bila jasna regulacija i zakonski osnaženo regulatorno telo. Rezultat je krah ideje nezavisne regulacije elektronskih medija.